Братислав Јелић ударна игла Војводине из Бачког Градишта

Несуђени одбојкаш у улози голгетера

Одлична јесења издања Војводине из Бачког Градишта, лидера војвођанског ”Севера”, оплеменио је несуђени одбојкаш Братислав Јелић (22), водећи стрелац лиге, са потписом испод 12 голова. На терену је провео 1372 минута, уписао је и пет асистенција, па је допринос нападача високог 197 центиметара у остварењу највећег клупског успеха – немерљив.
-Иза нас је берићетна јесен, мало ко је веровао да имамо капацитет да приграбимо ловорике, јер није постављен такав императив. Тринаест кола смо провели у улози лидера, остварили смо највише победа, примили најмање голова, па смо по свим параметрима заслужили поглед са врха. Очекује нас пуно искушења у наставку трке, сви нас гледају озбиљније, пошто смо вредност потврдили на терену – каже Братислав Јелић.
Потиче из фудбалске породице, деда Радован му је био голман, а са лоптом су руку под руку ишли отац Срећко и стриц Жељко. Прве кораке на зеленом правоугаонику, направио је када је угасио шест свећица на рођенданској торти, у Радичевићу, на пола пута између Бечеја и Србобрана.
-Прва играчка ми је била лопта, чувам фотографију, као доказ. У време када сам почео да тренирам, није било данашњих школа фудбала, него су нас делили у две екипе да играмо фудбал. Сваки елемент игре сам научио гледајући друге, нарочито искусније играче. Са 13 година, прикључили су ме сениорима, тренер је био Станко Маријановић, легенда бечејског фудбала, али нисам имао право да играм такмичарске утакмице, због старосне границе.
Премијерну сениорску сезону, одиграо је са 17 година, постигавши 11 голова, као задњи везни и центарфор.
-Каријеру сам почео као крило. Тренирали су ме Дејан Каприш, Ото Барта, Миле Кривошија и Милорад Колунџија. Друга сезона је била још успешнија, постигао сам 17 голова. После тога, догодила ми се занимљива ситуација, када ме је на школском турниру у малом фудбалу гледао професор Горан Страјнић, тадашњи тренер Бачке из Мола. Позвао ме је у Бачку и ставио ме да играм штопера. Убрзо га је наследио покојни Влада Грбић, памтим и данас његову реченицу: ”Знам да си играо нападача, али желим да извучеш корист од ове позиције, јер биће ти лакше када поново будеш нападач, пошто ћеш знати како штопер размишља”.
После шест месеци у Молу, где је 14 мечева одиграо у дефанзиви, а три утакмице као нападач, уз три поготка, вратио се у Радичевић. Био је носилац игре Младости, голови су се ређали као на траци, па је на адресу стаситог делије стигао позив ОФК Бечеја 1918, тадашњег лидера Српске лиге ”Војводина”.
-Са Бечејцима сам прошао прве озбиљне припреме. Дао сам два гола, један је био у мрежи новосадског Пролетера. Дебитовао сам у првенству против Радничког из Шида, уписавши се у стрелце, иако сам на терен ушао осам минута пре краја, код вођства од 3:0. До краја сезоне, постигао сам још три гола, а изборили смо пласман у Прву лигу. По уласку у виши ранг, послат сам на позајмицу у Младост из Турије. На првој пријатељској утакмици, као штопер, три пута сам погодио мрежу, после корнера.

Поново се вратио крај Тисе, прошавши припреме са Бечејцима, али упркос несумњивом потенцијалу, уследила је још једна позајмица, за разлику од претходне – у улози центарфора.
-Одиграо сам одличну сезону за Младост, украшену са 11 голова. Био је то леп период у Турији, много су ми помогли савети и искуство тренера Небојше Бојовића. Нисам ни слутио да је то увертира за најслабију сезону међу сениорима. Бечејци су испали из Прве лиге, формиран је потпуно нов тим, а мене су форсирали као штопера или задњег везног. Било ми је тешко, правио сам грешке, био директан кривац за пар голова. Неиграње на мени својственој позицији и жеља за већом минутажом, кумовали су одласку у Војводину из Бачког Градишта, уз договор са тренером Лазаром Дабижљевићем. Тренутно дишем пуним плућима, део сам лепе приче и уживам у фудбалу.
Одбојку је тренирао две и по године, у периоду док је бранио боје Бачке из Мола. Због висине, запао је за око одбојкaшком тренеру Николи Џигурском.
-Одбојку сам тренирао у Бечеју, током зимског периода, али било је месеци, када се преклапала са фудбалом, обично у касну јесен или рано пролеће. Устајао сам у шест сати ујутро, долазио из школе око два поподне, а потом узимао ствари за одбојкаши и фудбалски тренинг. Враћао бих се увече око десет и било је доста напорно. Имао сам успеха у одбојкашим водама, на кадетском и јуниорском првенству били смо иза неприкосновене Војводине, док сам са сениорима изборио пласман у Прву Б лигу Србије. Остале су лепе одбојкашке успомене – истакао је Братислав Јелић, нападач Војводине.
М. Менићанин

Са терена у трећу смену

Неретко се ове јесени дешавало да после утакмице и победничког сценарија не може да остане са саиграчима на слављу, због обавеза у трећој смени.
-Навикао сам, већ годину дана сам у радном односу. Дешава се и да после тренинга журим да оставим ствари код куће, па правац у ноћну смену.

Деда Радован возач

Наглашава да му је, док није положио возачки испит, возач био деда Радован. Не само да га је годину и по дана возио у Турију и Бечеј, већ је и стрпљивио чекао по два сата крај тренинга или утакмице.
-Породица ми је огромна подршка, оаза у којој црпим енергију за изазове на терену. Не правим разлику између првенствене и пријатељске утакмице, увек дајем максимум.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *