Време читања: 4 минута

Мирослав Горданић, тренер Дунава из Старих Бановаца, полаже дипломски рад са некадашњим српсколигашем

Опстанак раван пласману у виши ранг

Мирослав Горданић, тренер Дунава из Старих Бановаца, у сремској равници полаже дипломски рад. Бившег српсколигаша, преузео је зимус, када је, са шест бодова, био закуцан на зачељу војвођанског ”Југа”. Никад се није плашио изазова, посвећеним радом је формирао тренерски идентитет, оплеменивши га харизмом, чији обриси саговорника не остављају равнодушним.

-Пре него што сам прихватио позив, знао сам да је Дунав, као српсколигаш, имао најдужи стаж, јер је више од деценије био у ”Војводини”. Свестан деликатности ситуације, због оскудног броја бодова и потешкоћа да се у зимском прелазном року ангажују квалитетна појачања, одлучио сам да се упустим у својеврсну авантуру. Од Зорана и Александра Томашевића, челника клуба, добио сам одрешене руке око формирања играчког кадра и захваљујући познанствима стеченим током каријере, успели смо да селектирамо респектабилан састав – почиње причу Мирослав Горданић.

Утисак је да би се Дунав, да је од старта сезоне био са овим саставом, борио за место у врху, али актуелни тренутак је другачији.

-Опстанак ће бити раван освајању првог места! Многи су отписали Дунав, после подвлачења црте испод јесењег дела, заборављајући да има још 15 кола у наставку првенства. Никад се нисам унапред предавао, сигурним кораком идемо ка циљу. Играчи су јунаци, сваки меч играју под притиском, али испливаћемо из немирних вода. Под Баиром ће се и даље гледати мечеви Војвођанске лиге, уз нескривену жељу свих у клубу да се, у што скорије време, Стари Бановци поново уцртају на српсколигашку мапу.

Тренерски занат, почео је да изучава доста рано, посматрано кроз призму непланираног завршетка играчке каријере, због повреде. Прве фудбалске кораке, направио је у Војводини, касније је наставио у Пролетеру, где је имао и први ангажман као тренер.

-Први тренер, био ми је Јосиф Илић, а у Пролетеру сам тренирао код Стевана Крстића. На једној утакмици, пукао ми је бутни мишић, па су људи из управе предложили да упишем Вишу тренерску школу и да преузмем бригу о млађим категоријама. Две године сам тренирао кадете и омладинце, а онда смо поделили мегдан са Војводином, предвођеном сјајним тренером Зораном Грујићем. Минимална победа од 1:0, представљала је сензацију, при чему су црвено-бели свега пар дана раније освојили Међународни турнир у Фиренци, потврдивши квалитет и за европске оквире.

Пут га је даље одвео у Кабел, по препоруци сада покојног Драгана Крсмановића. Не крије да је упијао сваки савет и од Манојла Радиновића, Јове Нинковића, Драгана Галоње, Мише Штрбоје, Стевана Бобоша, Васе Орловића, Лабуда Пејовића, Миодрага Станчетића, Душка Теофанова, Милана Карталовића, Владимира Ћетковића…

-Период проведен крај Штранда, ишао је у прилог мог тренерског сазревања. Живко Лазић је издвајао значајна средства за несметано функционисање клуба, док ми је Ђорђе Маринковић, тадашњи спортски директор Кабела, пружио шансу да се докажем у раду са омладинцима, па смо остварили један од највећих успеха у клупској историји, пласиравши се у Квалитетну лигу Србије, где смо касније играли са Црвеном звездом и Партизаном. Чак смо у Београду, у двобоју са црно-белима, изборили реми – 1:1. Истакао бих Далибора Веселиновића, перјаницу те генерације, касније је, преко ОФК Београда, стигао и до Андерлехта.

Нови Сад му је дуго био предодређен у тренерској биографији, па је после епизоде за кормилом првог тима Кабела, отишао у Црвену звезду, изборивши резултат уписан златним словима у клупски алманах – пласман међу српсколигаше.

-То је био резултат шестогодишњег рада. Уложено је пуно енергије да би Црвена звезда искорачила из оквира просечности. Први тренерски ангажман ван Новог Сада, имао сам у Кули, где сам сарађивао са Драганом Ивановићем. Тим за прво место, селектиран је уз подршку финансијера Милојка Ерића и спортског директора Веселина Ђурковића. Уследио је позив Александра Кораћа из Пригревице, препознао сам озбиљну причу, после изненадног растанка са Куљанима.

За кратко време Братство 1946 је освојило Куп ПФС Сомбор и Куп ФС Војводине, уз незаборавно финале у Кући фудбала у Старој Пазови са Подрињем из Мачванске Митровице.

-Био је то спектакл у јуну 2019. године, пред скоро две хиљаде гледалаца на вештачкој подлози. Подриње је предводио Жељко Милошевић, играчка легенда и тренер у успону. Меч је био за сладокусце, али мени крај терена није било ни мало лако. После нашег вођства, ривал је преокренуо, али офанзивом смо стигли до нерешеног резултата. На крају смо се радовали, имали смо више концентрације на пенал-рулету.

Поглед у ретровизор, открива и време проведено у беочинском Цементу и РФК Новом Саду 1921. На Детелинари је остварио скор од 14 победа, пет ремија и једног пораза. Тренутно је искуство и знање усмерио на Дунав, клуб истог имена као и река поред које је одрастао, носећи у себи горштачке гене из Црне Горе.

-Отац Стојан, био је фудбалер, а мајка Рада рукометашица. Усадили су ми љубав према спорту, као и брату Слободану, који је редован посетилац на утакмицама, спреман за добронамерне критике и сугестије, сходно рејтингу бившег играча суперлигашког калибра. Породица је оаза из које црпим енергију. Супруга Божица и кћерка Ана имају разумевања за моја одсуства викендима – истакао је Мирослав Горданић.

Победе је одувек доживљавао као успутне станице ка циљу, а из пораза се трудио да извуче поуке, како наредног пута не би поновио исте грешке…

М. М.

Мајице без броја

Из богатог споменара, тешко му је да издвоји омиљене анегдоте:

-У Кабелу, за време пријатељске утакмице, играли смо у обичним мајицама кратких рукава, без бројева и натписа. Уводим играча, а он ме пита, уместо ког броја улазим? И данас се са осмехом сећам тог питања.

Црвено-бела забуна

Друга анегдота у низу омиљених, везана је за период у Црвеној звезди, недалеко од познате Најлон пијаце:

-Играли против Слоге из Ердевика, која је такође црвено-бела, а играч ми је каснио са изласком из свлачионице, због стомачних тегоба. Када је истрчао на загревање, прикључио се противничком тиму. Забуна је брзо отклоњена.

ФОТО: Марко Менићанин