СПОНЗОР ТИМА КОЛА
ДНЕВНИКОВ ТУРНИР
ЛИНКОВИ
Почела је овогодишња групна фаза Лиге шампиона, а оно што упада у око је да се на клупама 36 клубова учесника не налази ниједан српски тренер. У Лиги конференција такође немамо представника, док је Црвена звезда са Владaном Милојевићем део Лиге Европе. Још алармантније – међу више од 700 регистрованих играча у елити, само шесторица су из Србије: Влаховић и Костић (Јувентус), Милинковић-Савић (Наполи), Самарџић (Аталанта), Станковић (Клуб Бриж) и Станојев (Каирaт).
Док је мањак играча последица познатих проблема у домаћем фудбалу, питање тренера посебно боли. Јер некада је Југославија била позната по својим стручњацима – сетимо се Вујадина Бошкова и Радомира Антића. Данас, међутим, српски тренери готово да не постоје у европској елити.
Поражавајућа је чињеница да је у последњих четврт века само шесторица српских тренера успела да води тимове у групној фази УЕФА Лиге шампиона. То јасно говори о недостатку континуитета, озбиљног рада и системске подршке која би омогућила тренерима из Србије да чешће буду део европске елите. У том периоду, у најјачем клупском такмичењу учествовали су: покојни Радомир Антић, који је 2002/03. са Барселоном стигао до четвртфинала; Иван Јовановић, који је са АПОЕЛ-ом из Никозије играо у групи 2009/10. и сензационално стигао до четвртфинала 2011/12; Александар Станојевић, који је водио Партизан у групној фази 2010/11; Славиша Јокановић, са Макабијем из Тел Авива 2015/16; Владaн Милојевић, који је Црвену звезду увео у елиту 2018/19. и 2019/20; те Марко Николић, који је са Локомотивом из Москве играо у групној фази 2020/21.
Зашто смо ту где јесмо?
1. Кратки мандати и нестабилни пројекти
У домаћим клубовима тренери се смењују на свака три до шест месеци. Уместо да граде систем, раде „од данас до сутра“. У таквом окружењу тешко је развити јасну филозофију игре и створити континуитет који би био препознат на европској сцени.
2. Недостатак специјализације и стручних штабова
Док у озбиљним лигама сваки клуб има аналитичаре, тренере за прекиде, физиологе и психологе, код нас је уобичајено да шеф струке са два помоћника покрива све. Такав приступ више не може да парира модерном фудбалу.
3. Слаба међународна мрежа и репутација
Играчи имају агенте и јасне канале проходности ка иностранству, али тренери ретко улазе у топ системе. Нема српских асистената у нпр. Бундеслиги или Премијер лиги, а управо су то позиције са којих се прави искорак до места главног тренера.
4. Недовољна примена спортске науке
Праћење перформанси, оптерећење на тренингу („training load“), индивидуални развој и аналитика код нас још увек нису стандард. Клубови који желе Европу морају да прате исте параметре које прати њихова конкуренција.
5. Историјски пад угледа
Деведесетих и почетком 2000-их српски тренери су још имали кредибилитет захваљујући старијим генерацијама. Последњих петнаест година, међутим, немамо име које би се афирмисало на врху, па се спирала затвара – без узора и примера, млади тренери остају у домаћим оквирима.
Како школујемо тренере?
Поред кратких мандата и недостатка ресурса, кључни проблем је и систем образовања тренера. Код нас се он готово искључиво заснива на УЕФА лиценцама, а у процес се улази превише лако.
-
Слаб улазни праг. Довољно је завршити чак и средњу стручну школу, па да кандидат већ може да започне тренерски пут. Често долазе људи без ширег општег образовања, без познавања страних језика, па и без културе неопходне за модерног лидера.
-
Фокус само на лиценце. За разлику од земаља где универзитети и високе школе активно образују тренере у области спортских наука, код нас је академска укљученост недовољна. Тако наши тренери остају ускраћени за више знања из психологије, методологије рада са децом, управљања тимом, па и веома важних области попут комуникација и менаџмента.
Ако желимо озбиљан искорак, потребно је:
-
Универзитетски програми и мастер студије за фудбалске тренере, у сарадњи са ФСС и универзитетима.
-
Интеграција спортских наука (биомеханика, психологија, аналитика) у наставни програм.
-
Језик и култура као обавезан део школовања – енглески као стандард, плус изборни други језик.
-
Подизање улазног прага – само кандидати са вишим образовањем или положеним додатним тестовима општег знања и језика могу ући у УЕФА курсеве.
Шта можемо да научимо од других?
-
Португалци су створили индустрију извоза тренера: од Муриња до Аморима, преко мреже агената и системског рада у академијама.
-
Немци су инвестирали у едукацију – сви Бундеслига тренери пролазе кроз строге програме у Хенефу, са нагласком на аналитику и методологију. У месту Хенеф, близу Бона, налази се Спортска академија Немачког фудбалског савеза (DFB-Akademie) и Национални тренерски центар, основе немачког тренерског система образовања.
-
Ред Бул модел (Салцбург, Лајпциг) показује како се јединствена филозофија игре имплементира кроз све селекције и стварају тренери „по калупу“.
Предлози за српски фудбал
1. Програми стажирања у иностранству
Најбољих 10 младих тренера (30–45 година) треба послати на 6–12 месеци праксе у клубове топ-5 лига, уз подршку ФСС и спонзора.
2. Извоз асистената
Лакше је постати тренер прекида или аналитичар у лигама „петице“ него одмах шеф струке. То мора бити стратешки циљ – да српски тренери постану део система где могу напредовати.
3. Стабилност пројеката
Клубови треба да гарантују минимум 18 месеци рада уз евалуацију кључних показатеља учинка (KPI – Key Performance Indicator), а не искључиво резултата на табели. Брзе смене уништавају континуитет.
4. Професионализација стручних штабова
Стандард у Европи су тимови од 6–8 стручњака. Код нас је време да се уведу обавезни професионални и школовани аналитичари, физиолози и специјалисти за прекиде.
5. Језик и лични бренд
Енглески мора бити стандард, а пожељни су и шпански или италијански. Уз то, тренери би морали имати медијске тренинге и припремљене презентације на енглеском – оно што се у Европи очекује као минимум.
6. Академије и Б-тимови
Потребно је уједначити филозофију игре од пионира до сениора. На тај начин тренери одрастају у истом фудбалском језику и лакше се афирмишу.
7. Међународне сарадње
Формални уговори о размени тренера и заједничким курсевима са клубовима из Португала, Немачке и осталих земаља могу убрзати процес.
Закључак
Српски фудбал има таленат и традицију, али без системског плана наши тренери неће стићи до Лиге шампиона. Европа се не осваја импровизацијом – потребан је континуитет, научни приступ и улагање у људе. Ако желимо нову генерацију стручњака који ће парирати најбољима, време је да инвестирамо не само у играче, већ и у тренере. На крају крајева, тренери су ти који највише утичу на стварање играча – логично је.
Док не дигнемо прагова и не уведемо универзитете и високе школе у процес, наши тренери ће и даље бити „зидари без алата“ у поређењу са колегама са Запада. УЕФА курсеви су важни, али нису довољни – тренер мора бити образован лидер, способан да комуницира на више језика, да разуме науку иза фудбала и да води тим у сложеном окружењу.
Можда данас немамо Бошкова или Антића, али ако кренемо правим путем – сутра их опет можемо имати.
Почела је овогодишња групна фаза Лиге шампиона, а оно што упада у око је да се на клупама 36 клубова учесника не налази ниједан српски тренер. У Лиги конференција такође немамо представника, док је Црвена звезда са Владaном Милојевићем део Лиге Европе. Још алармантније – међу више од 700 регистрованих играча у елити, само шесторица су из Србије: Влаховић и Костић (Јувентус), Милинковић-Савић (Наполи), Самарџић (Аталанта), Станковић (Клуб Бриж) и Станојев (Каирaт).
Док је мањак играча последица познатих проблема у домаћем фудбалу, питање тренера посебно боли. Јер некада је Југославија била позната по својим стручњацима – сетимо се Вујадина Бошкова и Радомира Антића. Данас, међутим, српски тренери готово да не постоје у европској елити.
Поражавајућа је чињеница да је у последњих четврт века само шесторица српских тренера успела да води тимове у групној фази УЕФА Лиге шампиона. То јасно говори о недостатку континуитета, озбиљног рада и системске подршке која би омогућила тренерима из Србије да чешће буду део европске елите. У том периоду, у најјачем клупском такмичењу учествовали су: покојни Радомир Антић, који је 2002/03. са Барселоном стигао до четвртфинала; Иван Јовановић, који је са АПОЕЛ-ом из Никозије играо у групи 2009/10. и сензационално стигао до четвртфинала 2011/12; Александар Станојевић, који је водио Партизан у групној фази 2010/11; Славиша Јокановић, са Макабијем из Тел Авива 2015/16; Владaн Милојевић, који је Црвену звезду увео у елиту 2018/19. и 2019/20; те Марко Николић, који је са Локомотивом из Москве играо у групној фази 2020/21.
Зашто смо ту где јесмо?
1. Кратки мандати и нестабилни пројекти
У домаћим клубовима тренери се смењују на свака три до шест месеци. Уместо да граде систем, раде „од данас до сутра“. У таквом окружењу тешко је развити јасну филозофију игре и створити континуитет који би био препознат на европској сцени.
2. Недостатак специјализације и стручних штабова
Док у озбиљним лигама сваки клуб има аналитичаре, тренере за прекиде, физиологе и психологе, код нас је уобичајено да шеф струке са два помоћника покрива све. Такав приступ више не може да парира модерном фудбалу.
3. Слаба међународна мрежа и репутација
Играчи имају агенте и јасне канале проходности ка иностранству, али тренери ретко улазе у топ системе. Нема српских асистената у нпр. Бундеслиги или Премијер лиги, а управо су то позиције са којих се прави искорак до места главног тренера.
4. Недовољна примена спортске науке
Праћење перформанси, оптерећење на тренингу („training load“), индивидуални развој и аналитика код нас још увек нису стандард. Клубови који желе Европу морају да прате исте параметре које прати њихова конкуренција.
5. Историјски пад угледа
Деведесетих и почетком 2000-их српски тренери су још имали кредибилитет захваљујући старијим генерацијама. Последњих петнаест година, међутим, немамо име које би се афирмисало на врху, па се спирала затвара – без узора и примера, млади тренери остају у домаћим оквирима.
Како школујемо тренере?
Поред кратких мандата и недостатка ресурса, кључни проблем је и систем образовања тренера. Код нас се он готово искључиво заснива на УЕФА лиценцама, а у процес се улази превише лако.
-
Слаб улазни праг. Довољно је завршити чак и средњу стручну школу, па да кандидат већ може да започне тренерски пут. Често долазе људи без ширег општег образовања, без познавања страних језика, па и без културе неопходне за модерног лидера.
-
Фокус само на лиценце. За разлику од земаља где универзитети и високе школе активно образују тренере у области спортских наука, код нас је академска укљученост недовољна. Тако наши тренери остају ускраћени за више знања из психологије, методологије рада са децом, управљања тимом, па и веома важних области попут комуникација и менаџмента.
Ако желимо озбиљан искорак, потребно је:
-
Универзитетски програми и мастер студије за фудбалске тренере, у сарадњи са ФСС и универзитетима.
-
Интеграција спортских наука (биомеханика, психологија, аналитика) у наставни програм.
-
Језик и култура као обавезан део школовања – енглески као стандард, плус изборни други језик.
-
Подизање улазног прага – само кандидати са вишим образовањем или положеним додатним тестовима општег знања и језика могу ући у УЕФА курсеве.
Шта можемо да научимо од других?
-
Португалци су створили индустрију извоза тренера: од Муриња до Аморима, преко мреже агената и системског рада у академијама.
-
Немци су инвестирали у едукацију – сви Бундеслига тренери пролазе кроз строге програме у Хенефу, са нагласком на аналитику и методологију. У месту Хенеф, близу Бона, налази се Спортска академија Немачког фудбалског савеза (DFB-Akademie) и Национални тренерски центар, основе немачког тренерског система образовања.
-
Ред Бул модел (Салцбург, Лајпциг) показује како се јединствена филозофија игре имплементира кроз све селекције и стварају тренери „по калупу“.
Предлози за српски фудбал
1. Програми стажирања у иностранству
Најбољих 10 младих тренера (30–45 година) треба послати на 6–12 месеци праксе у клубове топ-5 лига, уз подршку ФСС и спонзора.
2. Извоз асистената
Лакше је постати тренер прекида или аналитичар у лигама „петице“ него одмах шеф струке. То мора бити стратешки циљ – да српски тренери постану део система где могу напредовати.
3. Стабилност пројеката
Клубови треба да гарантују минимум 18 месеци рада уз евалуацију кључних показатеља учинка (KPI – Key Performance Indicator), а не искључиво резултата на табели. Брзе смене уништавају континуитет.
4. Професионализација стручних штабова
Стандард у Европи су тимови од 6–8 стручњака. Код нас је време да се уведу обавезни професионални и школовани аналитичари, физиолози и специјалисти за прекиде.
5. Језик и лични бренд
Енглески мора бити стандард, а пожељни су и шпански или италијански. Уз то, тренери би морали имати медијске тренинге и припремљене презентације на енглеском – оно што се у Европи очекује као минимум.
6. Академије и Б-тимови
Потребно је уједначити филозофију игре од пионира до сениора. На тај начин тренери одрастају у истом фудбалском језику и лакше се афирмишу.
7. Међународне сарадње
Формални уговори о размени тренера и заједничким курсевима са клубовима из Португала, Немачке и осталих земаља могу убрзати процес.
Закључак
Српски фудбал има таленат и традицију, али без системског плана наши тренери неће стићи до Лиге шампиона. Европа се не осваја импровизацијом – потребан је континуитет, научни приступ и улагање у људе. Ако желимо нову генерацију стручњака који ће парирати најбољима, време је да инвестирамо не само у играче, већ и у тренере. На крају крајева, тренери су ти који највише утичу на стварање играча – логично је.
Док не дигнемо прагова и не уведемо универзитете и високе школе у процес, наши тренери ће и даље бити „зидари без алата“ у поређењу са колегама са Запада. УЕФА курсеви су важни, али нису довољни – тренер мора бити образован лидер, способан да комуницира на више језика, да разуме науку иза фудбала и да води тим у сложеном окружењу.
Можда данас немамо Бошкова или Антића, али ако кренемо правим путем – сутра их опет можемо имати.
СПОНЗОР ТИМА КОЛА
ДНЕВНИКОВ ТУРНИР
ЛИНКОВИ