IN MEMORIAM – Милорад Косановић

Милорад Косановић преминуо је баш на свој 75. рођендан, пошто је рођен 4. јануара 1951. године у Шидским Бановцима.

Комеморација у част Милорада Косановића биће одржана у Мастер центру Новосадског сајма, у петак у 13 часова, а сахрана је истог дана, 9. јануара у 15 часова на Новом гробљу у Новом Саду.

Животни и фудбалски пут повезао га је са Новим Садом, где је највише и волео да проводи време. Играо је пре доласка у Војводину за зрењанински Пролетер, а каријеру завршио 1983. у дресу новосадских „канаринаца“.

Тренерску каријеру почео је као помоћник у Новом Саду, а онда у улози директора клуба био творац шампионске генерације Војводине 1989. године! Тренер је тада био Љупко Петровић, легендарни стручњак који је после тог успеха отишао у Црвену звезду и исписао историју.

Косановић је био и тренер Војводине од 1992. до 1995, затим и селектор Малте. Следећа дестинација била је најизазовнија, сео је на клупу Црвене звезде.

Са Црвеном зведом био је други у шампионату 1997/98, а првак те сезоне био је Обилић. 

Косановићев тим је на почетку сезоне 1998/99. елиминисао грузијски Колхети, руски Ротор из Волгограда и француски Мец из Купа УЕФА, а испао је од Лиона и јер је морао домаћин да буде у Букурешту.

Отишао је у Кину и прво преузео Вухан, а затим водио Далијен од 2000. до 2004. Постао је један је од најтрофејнијих тренера тамошњег фудбала. Био је три пута узастопно шампион Кине (2000-2002), два пута је тријумфовао у Супер купу Кине (2000. и 2002) и једном у ФА Купу (2001). Водио је Далијен до финала Купа победника купова Азије 2001. и полуфинала Лиге шампиона Азије 2002. године.

Косановић је потом био селектор младе репрезентације Србије и Црне Горе од 2004. до 2005. године.

Вратио се у Црвену звезду 2007. године, током квалификација за Лигу шампиона. Није успео да је уведе у елитно такмичење, после болног двомеча са Ренџерсом.  Задржао се на клупи до пораза од Ариса у Солуну у Лиги УЕФА (0:3), а после кратких покушаја у Кини и Словенији (Олимпија) постао је најтраженији тренер у мањим суперлигашким клубовима Србије и многи су у њему видели решење за шок терапије или прављење система.

Седео је на клупама Новог Пазара, чачанског Борца у два мандата, Напретка из Крушевца, Радника, нишког Радничког и лучанске Младости. Готово у сваком клубу имао је резултате и успевао да оствари неке невероватне, историјске победе, као примера ради са чачанским Борцем када је 2015. године у осмини финала Купа Србије савладао Црвену звезду у Београду (5:1).

Српски фудбал је остао без човека који се увек борио за струку, бољи статус тренера, особе која је храбро и добронамерно указивала на разне аномалије, све за добро фудбала.

Почивај у миру, Милораде!