Данијел Алексић окачио копачке о клин

ОД ВУНДЕРКИНДА ВОЈВОДИНЕ ДО ТУРСКОГ ШАМПИОНА

Својевремено један од највећих талената српског фудбала, Данијел Алексић, одлучио је да у 35. години заврши професионалну каријеру и окачи копачке о клин. Фудбал је почео да игра са седам година у Ветернику, а четири године касније стигао је у Војводину, где је прошао све млађе категорије и већ као тинејџер закорачио у први тим. Историју српског фудбала исписао је 27. маја 2007. године, када је са свега 16 година и пет дана дебитовао за Војводину против Црвене звезде и постао најмлађи дебитант у домаћем фудбалу. Први сениорски гол постигао је годину дана касније против Хајдука из Куле, а убрзо је уследио и трансфер у италијанску Ђенову вредан 2,25 милиона евра.

Уследиле су епизоде у Гројтер Фирту, Сент Етјену, Арлу, Лехији из Гдањска и Санкт Галену, пре него што је у Турској пронашао средину у којој је успео да покаже део огромног потенцијала. Посебно се истакао у дресу Малатије, за коју је у сезони 2018/19. постигао 14 голова у свим такмичењима и помогао клубу да избори историјски пласман у Лигу Европе. После кратке епизоде у саудијском Ал Ахлију вратио се у Турску и са Истанбул Башакшехиром освојио шампионску титулу у сезони 2019/20. Након тога носио је дрес и Коњаспора, а последњу етапу каријере провео је у Чоруму, којем је помогао да избори пласман у елитни ранг турског фудбала.

За млађе селекције Србије Алексић је одиграо 51 утакмицу и постигао 25 голова, док је за А репрезентацију уписао два наступа.

– Дошао је тренутак да завршим своју професионалну фудбалску каријеру. Сигуран сам да је то сада и миран сам са том одлуком, јер знам да сам дао све – поручио је Алексић приликом опроштаја.

Осврћући се на пут који је почео још у детињству, истакао је да му је фудбал донео много више од голова, победа и трофеја – научио га је другарству, одговорности, дисциплини и поштовању других. Од дечака који је сањао да стално буде уз лопту до шампиона Турске и играча који је каријеру градио у више европских земаља, Алексић је своју фудбалску причу завршио са осећајем захвалности према спорту који му је, како каже, био живот, страст и љубав.